ПОЗНАТИ КРАЈИШНИЦИ 2.

Рајко Ђурица

Књижевник Рајко Ђурица, који је објављивао поезију и преводе у многим часописима широм бивше Југославије, добитник наградe Друштва писаца БиХ за најбољу књигу објављену у 2007. - збирку поезије "Јерес - псећи син", преминуо је 29. јуна 2008.године у Сарајеву у 63. години. 

Рођен 1945. године у засеоку Стожишта под Динаром изнад Босанског Грахова, на тромеђи Босне, Лике и Далмације, Ђурица се школовао у родном селу, Доњем Тишковцу, Босанском Грахову, Книну и Сарајеву. Средином 70-их провео је три године у Берлину, где је учио немачки језик са којег је касније превео око 20 немачких песника и прозаиста и већи број драма несврстаних земаља, емитованих на Радио Сарајеву. 

Ђурица је дебитовао збирком "Мукиња" (1971), у налету генерације младих сарајевских песника означених бунтовном 1968. Био је сарадник студентског листа "Наши дани" у бурном времену '68, уредник цасописа "Лица", вишегодисњи дописник опозиционих листова у оквиру "Локалпреса". Рат у БиХ је провео у Сарајеву. Након рата, једно време је живео и у Мокрину у Војводини, радећи у "Мокринским новинама" и објављујући у "Кикиндским" и књижевном часопису "Северни бункер". Живео је у Сарајеву као слободни уметник. Објавио је шест књига поезије: "Мукиња" (1971), "Изганици" (1977), "Кефалон" (1982), "Варати неман стару" (1992), "Кад су мртви јели кишу" (2005) и "Јерес - псећи син" (2007). Аутор је и две практичне књиге: "Храна и здравље" (1991) и "Гљиве БиХ" (2007) и две књиге превода: Криста Волф: "Мјесто нигдје" и Волфганг Петрич: "БиХ од Дејтона до Европе".

ПОЗНАТИ КРАЈИШНИЦИ 1.

Војвода Голуб Бабић
(1824-1910) 


Рођен је у Трубару код Дрвара 7. септембра 1824 г. од оца Илије и мајке Василије. 
Одраставши најприје се борио против турског зулума као хајдучки харамбаша у југозападној Босни и Тромеђи. 

У револуционарној 1848.години, за време Мађарске револуције, учествовао је у одреду српских добровољаца под командом Стевана Петровића Книћанина у борбама по Војводини. 

Вратио се у Босну и 1858 г., учествује у Дољанској буни гдје му гине старији брат Божо. 
Све до 1863. године живи у Славонији, у Пакрацу, гдје се већи дио породице Бабић преселио као и мноштво народа из Босанске Крајине након неуспјеха Дољанске буне. 

У зиму 1863. године долази са породицом у Ђаково, на позив бискупа ђаковичког Јосипа Јураја Штросмајера, гдје живе неколико мјесеци под његовом заштитом, а потом се пресељава у Србију, због страха да га аустријске власти не предају Турцима, али и због бискуповог притиска да пређе на католичанство, на шта му је Голуб одговорио: 
"Ми смо, баш због вјере, оставили и жене и дјечицу, свој завичај и оно мало сиротиње. 
А кад би хтјели вјером преврнути, прије би се потурчили, па би у својој земљи живјели слободно као и бегови". 

Од 1864. па све до 1875 г. живи са породицом у Србији, у селу Стублине код Обреновца, гдје их је смјестио прота лознички Игњатије Васић, пошто је у Србију прешао код Лознице. 

Августа 1875.г  враћа се у Босну са своја три брата: Миланџом, Павлом и Петром и диже народ на устанак у Црним Потоцима, између Дрвара и Босанског Грахова кад је и изабран за вођу устаника на простору југозападне Босне. 
Већ до 15. септембра 1875. године имао је чету од 25 људи, а до краја мјесеца одред од око 150 људи. 
Устаничка војска је сваким даном бивала бројчано јача и боље наоружана. 
Илија Гутеша му је из Беча послао 315 пушака "острагуша" и 6 центи барута, које му је у Срб донио Симо Бањац.  

Да би објединио руковођење борбама на сектору којим је руководио, формирао је главну управу устанка: 
Главно управитељство јужнобосанског устанка, као централно руководеће тијело. 
Врло брзо је стекао повјерење, ауторитет и углед међу устаницима, а на борбеном плану постигао је значајне војничке успјехе. 
Био је велики присталица и поборник герилског ратовања. 
Ослобођена је територија од Лике до Бјелаја (са Унцем, данашњи Дрвар) и од Динаре до Ливна и Гламоча. 

Заједно са својим седамдесет једним четовођом потписао је 2.јула1876.г. Проглас за уједињење Босне са Србијом. 
Кад је 1877. (4. августа) доживио војнички пораз код Седла, а устанак био угушен, прешао је у Лику и одатле све до марта 1878 организовао мање герилске нападе на Турке у Босни и Тромеђи. 

Исте године изабран је, на устаничкој  Скупштини одржаној у Тишковцу, за делегата на Берлинском конгресу заједно са Васом Видовићем, али не одлази у Берлин због настојања Кнежевине Србије да се ничим не замјери Аустро-Угарској Монархији.

Улазак аустријске војске и окупацију Босне и Херцеговине прихватио је помирљивим односом и држањем те се предаје трупама у Србу. 
Једно вријеме био је у служби нове власти у Бихаћу, прихватајући то као привремено и тренутно боље рјешење од турске власти. 

На Никољдан, 19. децембра 1910, Војвода Голуб Бабић умро је у Сарајеву, у 87-ој години. 
Непознати аутор некролога написао је: 
"Од ране своје младости с оружјем у руци борио се за своју потиштену браћу. 
Није било оружаног покрета у коме он није судјеловао..." 

(Никица М. Грубор)