ПОЗНАТИ КРАЈИШНИЦИ 1.
Војвода Голуб Бабић
(1824-1910)
Рођен је у Трубару код Дрвара 7. септембра 1824 г. од оца Илије и мајке Василије.
Одраставши најприје се борио против турског зулума као хајдучки харамбаша у југозападној Босни и Тромеђи.
У револуционарној 1848.години, за време Мађарске револуције, учествовао је у одреду српских добровољаца под командом Стевана Петровића Книћанина у борбама по Војводини.
Вратио се у Босну и 1858 г., учествује у Дољанској буни гдје му гине старији брат Божо.
Све до 1863. године живи у Славонији, у Пакрацу, гдје се већи дио породице Бабић преселио као и мноштво народа из Босанске Крајине након неуспјеха Дољанске буне.
У зиму 1863. године долази са породицом у Ђаково, на позив бискупа ђаковичког Јосипа Јураја Штросмајера, гдје живе неколико мјесеци под његовом заштитом, а потом се пресељава у Србију, због страха да га аустријске власти не предају Турцима, али и због бискуповог притиска да пређе на католичанство, на шта му је Голуб одговорио:
"Ми смо, баш због вјере, оставили и жене и дјечицу, свој завичај и оно мало сиротиње.
А кад би хтјели вјером преврнути, прије би се потурчили, па би у својој земљи живјели слободно као и бегови".
Од 1864. па све до 1875 г. живи са породицом у Србији, у селу Стублине код Обреновца, гдје их је смјестио прота лознички Игњатије Васић, пошто је у Србију прешао код Лознице.
Августа 1875.г враћа се у Босну са своја три брата: Миланџом, Павлом и Петром и диже народ на устанак у Црним Потоцима, између Дрвара и Босанског Грахова кад је и изабран за вођу устаника на простору југозападне Босне.
Већ до 15. септембра 1875. године имао је чету од 25 људи, а до краја мјесеца одред од око 150 људи.
Устаничка војска је сваким даном бивала бројчано јача и боље наоружана.
Илија Гутеша му је из Беча послао 315 пушака "острагуша" и 6 центи барута, које му је у Срб донио Симо Бањац.
Да би објединио руковођење борбама на сектору којим је руководио, формирао је главну управу устанка:
Главно управитељство јужнобосанског устанка, као централно руководеће тијело.
Врло брзо је стекао повјерење, ауторитет и углед међу устаницима, а на борбеном плану постигао је значајне војничке успјехе.
Био је велики присталица и поборник герилског ратовања.
Ослобођена је територија од Лике до Бјелаја (са Унцем, данашњи Дрвар) и од Динаре до Ливна и Гламоча.
Заједно са својим седамдесет једним четовођом потписао је 2.јула1876.г. Проглас за уједињење Босне са Србијом.
Кад је 1877. (4. августа) доживио војнички пораз код Седла, а устанак био угушен, прешао је у Лику и одатле све до марта 1878 организовао мање герилске нападе на Турке у Босни и Тромеђи.
Исте године изабран је, на устаничкој Скупштини одржаној у Тишковцу, за делегата на Берлинском конгресу заједно са Васом Видовићем, али не одлази у Берлин због настојања Кнежевине Србије да се ничим не замјери Аустро-Угарској Монархији.
Улазак аустријске војске и окупацију Босне и Херцеговине прихватио је помирљивим односом и држањем те се предаје трупама у Србу.
Једно вријеме био је у служби нове власти у Бихаћу, прихватајући то као привремено и тренутно боље рјешење од турске власти.
На Никољдан, 19. децембра 1910, Војвода Голуб Бабић умро је у Сарајеву, у 87-ој години.
Непознати аутор некролога написао је:
"Од ране своје младости с оружјем у руци борио се за своју потиштену браћу.
Није било оружаног покрета у коме он није судјеловао..."
(Никица М. Грубор)
Војвода Голуб Бабић
(1824-1910)
Рођен је у Трубару код Дрвара 7. септембра 1824 г. од оца Илије и мајке Василије.
Одраставши најприје се борио против турског зулума као хајдучки харамбаша у југозападној Босни и Тромеђи.
У револуционарној 1848.години, за време Мађарске револуције, учествовао је у одреду српских добровољаца под командом Стевана Петровића Книћанина у борбама по Војводини.
Вратио се у Босну и 1858 г., учествује у Дољанској буни гдје му гине старији брат Божо.
Све до 1863. године живи у Славонији, у Пакрацу, гдје се већи дио породице Бабић преселио као и мноштво народа из Босанске Крајине након неуспјеха Дољанске буне.
У зиму 1863. године долази са породицом у Ђаково, на позив бискупа ђаковичког Јосипа Јураја Штросмајера, гдје живе неколико мјесеци под његовом заштитом, а потом се пресељава у Србију, због страха да га аустријске власти не предају Турцима, али и због бискуповог притиска да пређе на католичанство, на шта му је Голуб одговорио:
"Ми смо, баш због вјере, оставили и жене и дјечицу, свој завичај и оно мало сиротиње.
А кад би хтјели вјером преврнути, прије би се потурчили, па би у својој земљи живјели слободно као и бегови".
Од 1864. па све до 1875 г. живи са породицом у Србији, у селу Стублине код Обреновца, гдје их је смјестио прота лознички Игњатије Васић, пошто је у Србију прешао код Лознице.
Августа 1875.г враћа се у Босну са своја три брата: Миланџом, Павлом и Петром и диже народ на устанак у Црним Потоцима, између Дрвара и Босанског Грахова кад је и изабран за вођу устаника на простору југозападне Босне.
Већ до 15. септембра 1875. године имао је чету од 25 људи, а до краја мјесеца одред од око 150 људи.
Устаничка војска је сваким даном бивала бројчано јача и боље наоружана.
Илија Гутеша му је из Беча послао 315 пушака "острагуша" и 6 центи барута, које му је у Срб донио Симо Бањац.
Да би објединио руковођење борбама на сектору којим је руководио, формирао је главну управу устанка:
Главно управитељство јужнобосанског устанка, као централно руководеће тијело.
Врло брзо је стекао повјерење, ауторитет и углед међу устаницима, а на борбеном плану постигао је значајне војничке успјехе.
Био је велики присталица и поборник герилског ратовања.
Ослобођена је територија од Лике до Бјелаја (са Унцем, данашњи Дрвар) и од Динаре до Ливна и Гламоча.
Заједно са својим седамдесет једним четовођом потписао је 2.јула1876.г. Проглас за уједињење Босне са Србијом.
Кад је 1877. (4. августа) доживио војнички пораз код Седла, а устанак био угушен, прешао је у Лику и одатле све до марта 1878 организовао мање герилске нападе на Турке у Босни и Тромеђи.
Исте године изабран је, на устаничкој Скупштини одржаној у Тишковцу, за делегата на Берлинском конгресу заједно са Васом Видовићем, али не одлази у Берлин због настојања Кнежевине Србије да се ничим не замјери Аустро-Угарској Монархији.
Улазак аустријске војске и окупацију Босне и Херцеговине прихватио је помирљивим односом и држањем те се предаје трупама у Србу.
Једно вријеме био је у служби нове власти у Бихаћу, прихватајући то као привремено и тренутно боље рјешење од турске власти.
На Никољдан, 19. децембра 1910, Војвода Голуб Бабић умро је у Сарајеву, у 87-ој години.
Непознати аутор некролога написао је:
"Од ране своје младости с оружјем у руци борио се за своју потиштену браћу.
Није било оружаног покрета у коме он није судјеловао..."
(Никица М. Грубор)
Нема коментара:
Постави коментар